Bauk zvani kalorije (1)
Kad god je reč o kakvom slasnom zalogaju, tu se nađe neko ko će spomenuti kalorije, tek da presedne zadovoljstvo. Da li se mi to plašimo suvišnih kalorija? Očigledno ne, sudeći po rastućem problemu gojaznosti. Možda bi bilo dobro pobliže razmotriti ovu temu.
U teoriji jedna kilokalorija (ovo “kilo” se u žargonu negde zagubilo) je količina toplote potrebna da se poveća temperatura 1kg vode za 1 stepen celzijusa. U prenesenom značenju to je energija koja se dobija iz hrane, a u praksi to su male zle napasti čiji je broj obrnuto proporcionalan našoj mogućnosti da uđemo u omiljene farmerke.
Svako od nas ima drugačije energetske potrebe, a da bi se došlo do tačnog broja kalorija koje su nam potrebne za održavanje enrgetske ravnoteže potrebno je da poznajemo jednu od nekoliko formula za izračunavanje i da raspolažemo parametrima koji ulaze u formulu. Ovo nije lak zadatak, a čak i da jeste opet nas čeka još jedna zamka. Pođimo od toga da raspolažemo savršeno tačnim brojem kalorija koje nam trebaju u toku dana, sve to pretvoriti u dnevni jelovnik znači provesti beskrajno mnogo vremena u matematici. Sasvim nepraktično. Ali, ako bismo pretpostavili da je i ovo lako rešivo, sledeće novo pitanje je šta će naš organizam učiniti sa energijom koju dobije i kako će je usmeriti. Šta to znači?
Jedno zanimljivo istraživanje pratilo je razliku u energetskom unosu između Kineza i Amerikanaca. Da bi se nešto moglo porediti potrebna je pripadnost istoj kategoriji, a nije bilo jednostavno poređenje između vrlo fizički aktivnih Kineza iz ruralnih oblasti i prosečno (ne)aktivnih Amerikanaca. Najzad se došlo do zaključka da je najpribližnije uporediti najmanje aktivne Kineze sa prosečnim Amerikancima (?!?). Naučnici su bili zatečeni rezultatom. Naime, prosečan unos kalorija po kilogramu telesne mase bio je za 30% veći kod najmanje aktivnih Kineza nego među prosečnim Amerikancima. Pri tome, njihova telesna masa je bila 20% manja. Drugim rečima – više su jeli, a bili su mršaviji. Potpuno zbunjujuće. Za ovaj paradoks postojala su dva moguća objašnjenja. Prvo je da su čak i najmanje aktivni Kinezi fizički aktivniji od prosečnih Amerikanaca. Nije nemoguće. Drugo objašnjenje je da Kinezi imaju “povećanu stopu metabolizma”, dakle da pripadaju onoj grupi ljudi koja nam je poznata i kojoj bi veliki deo voleo da pripada – da jedu koliko hoće, a da im se ništa ne vidi.
Kolin Kempbel, autor knjige “Moć ishrane” iznosi svoj zaključak: “Istina je sledeća: uprkos bilo kakvom kratkoročnom režimu ishrane koji bismo mogli da primenjujemo, naše telo će, koristeći mnoge mehanizme, na kraju odabrati koliko će kalorija uneti i šta da radi sa njima. Naši pokušaji da ograničimo unos kalorija su kratkotrajni i neprecizni, bez obzira da li ograničavamo unos ugljenih hidrata ili masti. Telo primenjuje osetljivo održavanje ravnoteže i neke veoma složene mehanizme pri odlučivanju kako da koristi kalorije koje unosi.
Kada dobro postupamo sa našim telom jedući pravu hranu, ono zna kako da odvoji kalorije od telesnih masti i da ih koristi za poželjnije funkcije kao što su održavanje tela toplim, odvijanje telesnog metabolizma, podupirući i podstičući fizičku aktivnost ili jednostavno izbacujućii bilo kakav višak. Telo koristi višestruke složene mehanizme da odluči kako će se kalorije koristiti, skladištiti ili “sagoreti”.”
Na ovom mestu se priča o kalorijama zamrsila, a da se ne bi pokidala treba je otpetljavati polako. Sa tim poslom krećemo u sledećoj priči.
