Kad briga pritisne

Zamislite sledeću situaciju: nalazite se na svom omiljenom mestu za šetnju. Lagano koračate sa osobom koju volite i sunce je upravo na zalasku. Čujete žagor razigrane dece, muziku koja dolazi iz obližnjeg kafea, a vetrić je taman toliko nežan da vas miluje po obrazu u pozni jesenji dan. Gledajući sa strane, sve je upravo savršeno. Ali vi ne vidite ništa od toga. Ne vidite, jer vam se po glavi neprestano vrzmaju brige i to je jedino na šta ste u stanju da obratite pažnju. Zbog njih ste ili u prošlosti ili u budućnosti, ali sasvim sigurno niste u sadašnjem trenutku. Zbog njih propuštate ovaj divan dan.

Svi mi brinemo ponekad, ali ima ljudi koji brinu stalno. Šta je to što nas tera da brinemo? Može li se to promeniti?

Sagledano iz različitih perspektiva i odgovori mogu biti raznoliki, ali ovog puta ćemo pogledati šta kaže medicina uma i tela uz kratak pregled predavanja dr Martina Rossmana održanog u okviru edukativnog programa kalifornijskog univerziteta u San Francisku. Iako je predavanje od pre par godina, tema je svakako izuzetno aktuelna.

Briga, anksioznost i stres

Možemo se zapitati da li postoji bilo šta što bi opravdalo postojanje brige koja nam je data da nas prati, nekad poput senke i sa kojom se čovek neprestano suočava? Pokušaćemo da sagledamo celinu kroz brigu, anksioznost i sres. Ova tri stanja se u nekim delovima preklapaju i imaju zajedničke elemente, ali isto tako svako od njih ima svoje specifičnosti.

Slika će biti jasnija ako se kratko podsetimo načina na koji funkcioniše naš mozak. Smatra se da je evolucijski najstariji deo mozga takozvani „reptilski“ mozak i zahvaljujući njegovoj funkciji kada naiđemo na neposrednu opasnost ne razmišljamo, već reagujemo. Sve što do njega dopre na kraju se svede na dve informacije:

• sve je ok
• pazi, opasnost !!!

Na višem nivou je emocionalni ili limbički mozak koji je takođe prisutan i u životinjskom svetu. Razvijen je kod sisara za koje je karakteristično da se udružuju u zajednice i funkcionišu unutar njih. Najveći deo emocionalnih dešavanja odvija se u ovom delu mozga. Neokorteks nas odvaja od svih drugih bića na zemlji. To je „novi“ deo mozga koji nam omogućava da razmišljamo, zaključujemo, služimo se jezikom za sporazumevanje i još mnogo toga što nas čini jedinstvenim bićima na planeti. Priroda je sve lepo udesila, svako stvorenje je opremljeno onim što mu je potrebno da bi preživelo i živelo.

Međutim, ta superiornost neokorteksa ume da zavara, jer nam je uz sve prednosti omogućio i da brinemo. Briga je način na koji razmišljamo. Ima svoju svrhu kao adaptivni mehanizam uz pomoć kojega iznova i iznova ispitujemo neki problem ili situaciju tragajući za potencijalnim rešenjem. Ali kada pređe u beskrajno ponavljanje koje se vrti bez prestanka, onda postaje navika i to loša. Još jedan istražen i potvrđen razlog za prisustvo brige je da nas stalna briga oko malih i nevažnih stvari odvlači od razmišljanja o stvarima koje su od suštinskog značaja, a koje čekaju na rešavanje. Pošto je suočavanje sa tim svojim neistraženim dubinama veoma bolno, a njihov sadržaj obično izleti onda kad smo u tišini, postojanje mnoštva malih, sitnih briga kojima se naš um zaokuplja predstavlja zaštitu od tog bolnog suočavanja. Zanimljivo je i to da negde, na nekom podsvesnom nivou mislimo da ako se propisno o nečemu brinemo, da se to o čemu brinemo neće ni ostvariti. Kao da nam je briga sveta dužnost i kao da ćemo biti nagrađeni za to što smo revnosno brinuli.

I dok je briga stvar razmišljanja, anksioznost je stanje koje se oseća. Doživljaj teskobe, nelagode i straha često se manifestuje fizičkim simptomima kao što je bol u grudima ili abdomenu, kratkim dahom, pojačanim znojenjem, ubrzanim radom srca. Može da ima mnogo simptoma i da angažuje više sistema u organizmu. Ponekad ide dotle da se stvara osećaj kako će se uskoro nešto strašno desiti. U anksioznim stanjima angažovan je emocionalni deo mozga.

Stres predstavlja fizički odgovor organizma na stvarnu ili zamišljenu pretnju. On nam stiže iz onog najstarijeg, reptilskog mozga. U neka drevna vremena, kada je čovek trebao brzo da umakne nekoj zveri, glavu nije spašavalo razmišljanje već odlična fizička spremnost izazvana stresnom reakcijom: luči se adrenalin, krv jurne u velike mišiće spremajući ih za bekstvo, srce ubrzava rad, krvni pritisak raste. Sve ovo traje dok opasnost ne prođe, a onda se organizam vraća u opušteno stanje. Danas nemamo divlje zveri od kojih treba bežati, ali naš reptilski mozak još uvek prepoznaje samo dve informacije: kada je sve u redu i kada smo u opasnosti. A ako znamo da naše telo reaguje na stvarne i zamišljene pretnje, onda je signal za opasnost vrlo često uključen. Jer ako ne možemo da rešimo neki problem upornim razmišljanjem, neokorteks prosleđuje poruku emocionalnom mozgu i sada briga preuzima još jedan veliki deo mozga u potrazi za rešenjem, uključujući i emocije. U ovoj situaciji „reptilski mozak“ prima samo jednu poruku: opasnost!! I priprema telo za odbranu, bez obzira da li stvarna opasnost zaista postoji ili ne. Sasvim neprimetno, naše telo prelazi u konstantno stanje odbrane od nečega bez šanse da se opusti, smiri i uradi neophodne popravke za kojima se u međuvremenu ukazala potreba.

Kada se nakon ovog kratkog pregleda vratimo na brigu sa kojom smo započeli priču, tada vidimo do koje mere ona može biti generator stresa. Sredstvo uz pomoć kojeg ovaj proces započinje jeste imaginacija. Sposobnost zamišljanja nečeg što ne postoji je toliko moćna, da je čoveka dovela do neslućenih visina jer sve što je na ovoj planeti delo ljudskih ruku, poteklo je od imaginacije. Međutim, ništa manja nije njena destruktivna snaga i tajna leži samo u načinu na koji se koristi. Zamišljanje strašnih scenarija i šta sve može da se desi, pa neprestano ponavljanje tih slika ljudi mogu da dožive kao izluđujuće. Zbog toga je veština upravljanja imaginacijom moćan alat za oslobađanje od briga, a samim tim i od stresa. U sledećem postu videćemo kako da se poslužimo imaginacijom i nađemo načina da izađemo na kraj sa brigama.