stres i ishrana

Zapostavljena veza: stres i ishrana (2)

Kada smo svesni šta je to što nas dovodi u stanje stresa, tada je lakše pronaći metode kojima će se negativni efekti ublažiti. Međutim, naredni redovi neće se odnositi na meditaciju, jogu ili promenu percepcije stvarnosti (koliko god da su korisni, ostavićemo ih za neki drugi put), već bih se ipak ovog puta osvrnula na manje poznate uzroke koji rovare negde iz pozadine ostajući skriveni i neprepoznati kao uzroci stresa, a na kojima se može lepo poraditi. Na prvo mesto, bez dileme ide

Brzina kojom jedemo

Na fizičkom nivou, varenje hrane započinje u ustima. Što se zalogaj bolje usitni, to je veća površina koja je na taj način dostupnija i enzimima u ustima koji počinju varenje ugljenih hidrata, a zatim i enzimima u želucu koji nastavljaju varenje proteina. Kada se proguta nedovoljno sažvakan zalogaj, tada želudac mora da ga usitnjava, što nije njegov posao, pa se luči veća količina kiseline nego što bi bio slučaj da je zalogaj dobro sažvakan i što je više proteina u obroku, problem će biti veći. Ovde jedan savet ljudima koji često imaju gorušicu: samo probajte da jedete polako. Nakon svega par dana možete da primetite ogromnu razliku.

Osim toga, kada se brzo jede, čulo ukusa ne može pravilno da obavi svoju funkciju, da registruje valjano ukus hrane, što se ispostavilo kao važna stavka u procesu varenja. Zanimljiv je eksperiment naravljen sa pacovima lišenih čula ukusa. Iako im je davana potpuno ista hrana kao i pacovima iz kontrolne grupe, ipak su uskoro svi uginuli. Jedino što je otkriveno kao razlog smrti bila je – neishranjenost. Objašnjenje koje je ovde dato jeste da postoji važna, ali još uvek nepoznata veza između čula ukusa i zdravlja.

I još nešto: žvakanje samo po sebi uspostavlja ritam kome se celo naše telo prilagođava. Kada se žvaće brzo i nedovoljno, iniciramo uznemirenost koja se reflektuje kao neugodna senzacija u sistemu za varenje. Signal koji brzim jedenjem šaljemo stavlja nas u poziciju odbrane: brzo, opasnost vreba, nema vremena za hranu. I eto stresa bez ikakvog razloga. Takođe, ljudi koju brzo jedu često pojedu više hrane nego što je potrebno jer prođe nekih dvadesetak minuta dok mozak ne registruje sitost.

Zanimljiv je slučaj sa klijentom koji je imao Mark Dejvid, pionir u oblasti psihologije ishrane. Radio je sa čovekom koji je imao višak kilograma i želeo da smrša. Klijent je imao samo jedan uslov: da zadrži kao ručak dva ogromna hamburgera koje je u fast food-u jeo svaki dan. Čovek je bio zauzet i nije imao vremena da se bavi pripremom ručka, tako da bi ta dva hamburgera, koje bi kupio u jednom od onih prodavnica brze hrane gde se pazari iz automobila, smazao i pre nego što bi napustio parking. Umesto da ga ubeđuje kako to nije dobro, Mark Dejvid mu je dao samo jednu preporuku: neka nastavi da jede svoje hamburgere, ali da jede polako i da uživa u svakom zalogaju. Savetovao mu je da umesto da jede u automobilu, sedne za sto i na miru uživa u svojoj hrani jedući svesno i sa zadovoljstvom. Čovek se složio, a kada se sledećeg meseca vratio na konsultaciju bio je vidno mršaviji. Šta se dogodilo? Kada je najzad usporio i došao do tačke kada je mogao osetiti ukus hrane i uživati u njoj, shvatio je:

-Ta hrana ima grozan ukus, ne dolazi u obzir da se i dalje tamo hranim

Kako dobra strategija za odvikavanje od brze hrane.

Naravno, ne treba žvakanje pretvoriti u sportsku disciplinu. Ako se jede opušteno i svesno, i žvakanje će biti spontano i neusiljeno. Umesto da se fokusirate na žvakanje, samo jedite lagano i pustite da žvakanje postane prirodni deo procesa. Najlepše od svega je što ćete laganim zalogajima, uživajući, ubrzati metabolizam.

Naporne vežbe

Ponavljati ljudima koji hoće da smršaju kako treba da jedu manje, a vežbaju više bilo bi kao da kažete siromašnom čoveku da sve što treba da uradi jeste da zarađuje više, a troši manje. Kao da je sve tako jednostavno i kao da ne postoji mnoštvo drugih faktora koji utiču na ishod. I možda bi mantra imala smisla kada bi čovek bio kalorimetar u kome bi se pod laboratorijskim uslovima obračunavala potrošnja toplotne energije. Ali, ljudski organizam je jedan složen sistem u kome vladaju malo drugačija pravila. Niti su sve kalorije koje se unesu ravnopravne, niti je svako vežbanje uspešan način da se one sagore. Naime, naporno vežbanje koje pritom nije izvor zadovoljstva, organizam takođe doživljava kao stres i zbog toga ima ljudi koji uprkos žestokom vežbanju ne mogu da smršaju. I zaista, kada sretnem na ulici ljude koji trče, toliko često na njihovim licima prepoznajem samo jedno: iskrenu patnju. Nisam sigurna da bilo ko ima želju da takvo osećanje pretvori u svakodnevno iskustvo, pa čak i da daje rezultate, a posebno kada rezultata nema. Šta je rešenje? Fizička aktivnost je nemerljivo važna. Naše telo treba da se kreće, ali jako je važan i način na koji to radimo. Ako neko voli naporne vežbe u teretani i uživa u njima, super. Ali ako je to mučenje, žrtva koja se prinosi na oltar vitke linije, onda treba dobro razmisliti ima li ta žrtva smisla. Umesto nje, mnogo je mudrije naći način kojim ćemo telo održavati u pokretu, a da ti pokreti budu i izvor zadovoljstva.  Za nekog će to biti ples, joga, šetnja sa prijateljima, vožnja biciklom. Mogućnosti ima mnogo, samo treba malo dobre volje i kreativnosti. Sa daleko manje napora može se postići više. I zato je poslednja stvar koju treba uraditi, ako naporno vežbanje ne daje rezultate – da vežbate još više. Umesto toga, razmislite koje to pokrete volite i – uživajte u njima.

Izgladnjivanje

Ide ruku pod ruku sa napornim vežbama, spomenutom mantrom  i vrlo je čest scenario kod ljudi čvrsto rešenih da izgube kilograme. Kada je telo u stanju gladovanja koje dugo traje, posebno ako je energetska vrednost hrane koja se unese tokom dana niža od vrednosti koja je potrebna za održavanje bazalnog metabolizma, to stanje naš organizam doživljava kao ozbiljnu pretnju za opstanak i poteže raspoložive mehanizme zaštite o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu. Kod ljudi koji su hronično na dijetama postoji još jedan problem. Tokom uspešnog mršavljenja, koje u preko 90% slučajeva bude prolaznog karaktera, gube se i masti i mišićno tkivo. Međutim, nakon što se kilogrami vrate, sastav tih novih kilograma bude drugačiji, pa je više masti nego mišićne mase. Masti sagorevaju 70 puta manje kalorija nego mišići, pa kad se to mršavljenje-gojenje-mršavljenje nastavi, uočava se do koje mere metabolziam može biti usporen i kako će vremenom biti sve teže i teže skinuti onih par kilograma koji su nekada sa lakoćom nestajali. Može da zvuči paradoksalno, ali sasvim se može desiti da jedete više, a da mršavite, sa pravom strategijom. To se, naravno, odnosi na osobe koje su sklone rigoroznim restrikcionim dijetama.

Negativan monolog

Ovo je vrsta stresa koji sami generišemo, a koga najčešće nismo svesni: nisam dovoljno dobar, dovoljno mršava, moje telo izgleda grozno, nikada neću zaraditi dovoljno novca, totalno sam nesposoban za život, nespretna sam, o kako me nervira moj veliki nos, klempave uši, nikad neću napraviti ništa korisno u životu….I tako u beskraj. I dok ne možemo ništa da uradimo po pitanju mira u svetu, zato još kako možemo da eliminišemo govor mržnje usmeren ka samom sebi, jer je stalan i neprekidan izvor stresa. Ako je ovaj nepoželjni monolog udružen sa toksičnim uverenjima koje imamo o sebi i životu, situacija postaje još teža. Kada je ishrana u pitanju, upravo ova stara, toksična uverenja mogu biti glavni saboter do boljeg zdravlja ili vitke linije, ako je to cilj. Ta uverenja mogu biti mnogobrojna: hrana je neprijatelj, hrana je kriva što sam gojazan, mast u hrani=mast na mom telu, postoji samo jedan savršen način ishrane i moram ga otkriti… Ovakva uverenja mogu delovati vrlo bezazleno na prvi pogled, ali nisu. Jer šta se dešava kada, na primer, hranu doživljavamo kao neprijatelja. Ako uzmemo u obzir da jesti moramo i to svakog dana po nekoliko puta, kakvog li stresa za naš organizam kada svoje telo neprestano izlažemo „neprijatelju“. Dakle, ovih uverenja treba postati svestan i poraditi na njihovoj promeni.

Opušteno

Na kraju bih rekla da je stres mnogo više od onoga što mislimo da jeste, ali da zato isto tako možemo mnogo više da uradimo na njegovom oklanjanju nego što mislimo da možemo. Ishrana i čitava galama koja vlada oko teme mogu biti ozbiljan izvor frustracije i stresa, posebno ako ste u potrazi za „idealnim načinom ishrane“ i ako ste rešeni da jedete 100% zdravu hranu. Niti idealan način ishrane postoji, niti će se sve sede glave ovoga sveta ikada složiti oko toga šta sve spada u kategoriju zdrave hrane. Umesto toga, mnogo je važnije kakav lični odnos prema hrani imamo. Da hrani koju jedemo pristupimo sa poštovanjem i zahvalnošću. Nije slučajno što mnogobrojne svetske religije imaju čin molitve pre jela. Osećaj zahvalnosti proizvodi upravo ono stanje opuštenosti neophodno za optimalno varenje i usvajanje hrane. Jer u zbiru, najbitnije je da budemo zaista nahranjeni onim što jedemo. A nekada to pre može da bude kolač napravljen sa ljubavlju, koji nas podseća na detinjstvo i bezbrižne dane, nego brokoli, skuvan u kuhinji supermarketa u komšiluku i pojeden na brzinu. Jer poenta je da osim tela nahranimo i dušu. A sve dok smo živi na planeti Zemlji, duša i telo idu u paketu.

Similar Posts

Vaši komentari su uvek dobrodošli, podelite Vaš mišljenje o temi