Nije lako, ali može biti šansa da porodica malo po malo počne da menja način ishrane. Bez pritisaka, bez da im nudite, samo spremite nešto što mislite da bi im se moglo dopasti i … budite strpljivi. Sigurno postoji nešto što bi mogli vremenom da usvoje, a što je zdravo i što im se sviđa.

Mislim da tako treba postaviti stvari. Pre svega slušati svoj organizam, a onda kada i pored toga niste sigurni šta učiniti, ili potržiti stručnu pomoć ili pronaći informacije koje ćete posmatrati na način: da li to nešto radi za Vas ili ne. Sa ishranom se može eksperimentisati, a savladana veština da slušate svoj organizam će Vam u tim eksperimentima biti najpouzdaniji vodič.

Lejla, ako postoji jedna jedina odrednica koja će ukazati na uspeh (o čemu god da je reč) to je istrajnost, a tu je potrebno vreme, ali i strpljenje. Napravimo jedan korak napred, dva nazad. Pa tri napred, jedan nazad. Ali važno je da napredujemo. Možda najveći neprijatelj u ovoj situaciji jeste mentalitet “sve ili ništa”, pa ako se ne pridržavamo onoga što smo sebi dali za cilj, samo odustanemo, do neke nove prilike. A bilo bi dobro da osvestimo da je to proces koji traje i da ima svoje faze koje deluju kao da ništa od svega. Kada kroz te faze prođemo, e tada se dešavaju stvarne promene.

Bravo za ovaj stav! Sve sto sam u zivotu probala radikalno, pa cak i uspela, bilo je kratkog daha.

Ana drago mi je ako je tekst bio od pomoći. Uvek je bolje kada sagledamo širu sliku, a sa promenama krenemo polako. I najmanja promena ka onome što želimo, ali istrajna, bolja je nego drastična promena koja kratko traje.

Vladimire, prvo i najvažnije pravilo kod uzdržavanja od hrane jeste da ono bude bezbedno. Kod osoba čiji je indeks telesne mase ispod 18,5 se uzdržavanje od hrane ne preporučuje, a kako je Vaš BMI 18.1 to bi značilo da u Vašem slučaju post nije bezbedna strategija. Čak i kada je BMI 20 treba biti oprezan i ne ići sa postovima koji su duži od 24 sata. Razlog je vrlo jednostavan: tokom posta telo zavisi od energije i nutrijenata koji su uskladišteni u organizmu. Ako tih zaliha nema, tada se organizam dovodi u opasnost i zdravlje može biti ugroženo.

Draga Ančice, hvala ti. Još samo kada bih pisala malo češće, bilo bi super 🙂

Nisam se neko vreme bavila blogom, pa se izvinjavam na okasnelom odgovoru. Slažem se da se uvek mogu naći kontraargumenti kada su u pitanju dokazi nauke. Međutim, kako se zalažem za toleranciju kada su u pitanju različiti pravci u ishrani, mislim da ovaj tekst odlično ilustruje šta sve mogu biti razlozi zbog kojih će nekom prijati jedan, nekom drugačiji način ishrane. I to je nešto što svako treba da odluči za sebe, uz razumevanje za drugačije opcije.

Što se samoniklog jestivog i lekovitog bilja tiče, izuzetno su dragoceni i treba ih maksimalno koristiti, ko je u prilici. Nema tog suplementa koji će biti bolji od onog što samo nikne u prirodi. Najvrednije je ono bilje koje raste divlje, na zemljištima koja su najpodesnija za rast i razvoj ovih biljaka. Poznati francuski travar Maurice Messegue pisao je kako je mnogo više uspeha u lečenju imao sa samoniklim biljem, nego kada je to isto bilje počeo sam da gaji. Ali i to je još uvek neuporedivo bolje od onog što se proizvede industrijski.

Kako je lepo kada ovim tekstovima pošaljem neku poruku koju smatram važnom, a onda shvatim da ima ljudi koji sa tom porukom rezoniraju 🙂