Kako mislimo, tako nam jeste
Na prvi pogled priča o ličnom razvoju i o zdravlju su dve sasvim odvojene teme. Međutim, veoma usko su povezane. Od načina na koji percipiramo stvarnost zavisi kako će naš život izgledati i kojim bojama će biti obojen, a kako percipiramo stvarnost u velikoj meri zavisi od ličnog razvoja. Kako godine prolaze, počinjemo da bivamo svesniji šta je u životu stvarno važno, a šta ne i neprestano korigujemo listu prioriteta. Setite se i sami, ako ste stariji, verovatno se nasmejete zbog kakvih stvari ste sve brinuli dok ste bili mlađi. Sada vam ne pada na pamet da se zbog toga uzbuđujete, jer vam je potpuno nevažno. Do ovih uvida dolazi se iskustvom. Neko dođe brže, neko sporije, a neko, istini za volju, i ne dođe. I tu je lični razvoj od presudnog uticaja, jer ako smo svesni koliko je važan i aktivno radimo na sebi, onda ćemo neke stvari razumeti mnogo ranije i naše viđenje stvarnosti će nam ići u prilog, a ne raditi protiv nas.
Jedan od najvećih izazova današnjice jeste neprestano suočavanje sa stresom. Stres je odgovor našeg organizma na svaku stvarnu ili imaginarnu pretnju koja se pojavi. Organizam se tada stavlja u stanje odbrane od opasnosti i mobiliše svoje snage u tom pravcu. To zahteva energiju i usmerava biohemijske procese. Kada je ovakvih situacija previše, sposobnost adaptacije na njih počinje da slabi i stres tada postaje opasnost po zdravlje.
Ovde je važno zapaziti šta stres jeste: odgovor organizma na stvarnu ili imaginarnu pretnju. Znači i na ono što može da predstavlja realnu opasnost, ali i na ono što naš organizam zamišlja kao pretnju, premda to u stvarnosti ne mora da bude slučaj. Mnoštvo strahova koji se javljaju samo kao projekcija uma može da deluje stresno i to se često dešava. Prava umešnost je nekada razdvojiti šta je u svemu imaginarno, a šta stvarno, ali vredi uložiti trud pa zatim napraviti granicu i odrediti šta je to na šta možemo da utičemo, a šta je to na šta nemamo uticaja.
Navešću jedan primer kako se stres neopaženo uvuče i radi iz pozadine. Recimo da želite da smršate. Definisali ste to kao borbu sa kilogramima. Odlučno ćete se boriti protiv gojaznosti. Zapazite reči borba i protiv. One automatski daju signal da je neka opasnost u pitanju čim ćemo se boriti protiv nečega. Organizam se stavlja u poziciju odbrane, hormoni stresa se oslobađaju. U toj situaciji teško se ide napred, jer se u svakoj odbrani čuvaju trenutne pozicije, a ne napreduje se. Ono što radom na sebi možemo da promenimo jeste lični stav. I da umesto terminologije kojom označavamo borbu protiv nečega uvedemo novu koja će označavati napredak i uspeh. Cilj treba da bude vitka linija i sjajan osećaj koji ćete imati kada je dostignete. Isti princip može se primeniti i u odnosu prema bolestima. Možda jedna od najvećih mana savremene medicine jeste to što je ona usmerena na bolesti, ne na zdravlje. Neprestano čitamo i slušamo o bolestima, simptomima, opasnostima koje vrebaju. Naravno da je do jedne mere dobro biti informisan. Međutim previše takvih informacija usmerenih ka bolestima stvara anksioznost, strah da će baš nas nešto, negde, iz nekog prikrajka zaskočiti. Slušala sam jedno sjajno predavanje Maje Volk u kome ona iznosi svoje lično iskustvo i kaže da se u njenom stavu prema bolesti sve promenilo onog trenutka kada je sebe počela da posmatra kao ozdravljenika, a ne kao bolesnika. A da bi se došlo do tačke da smo u stanju napraviti takvu promenu u stavu, neophodna je unutrašnja promena.
Do te promene nekada dođe iznenada, bar tako izgleda. Zapravo, pojedine informacije koje odbijamo da prihvatimo čuče u udaljenom delu naše podsvesti i tek kada usled nekog okidača one izbiju na površinu, kažemo u sebi – To je to – i paradigma se menja.
Nekada se do nje dolazi polako, neprestanim radom na sebi: osvestiti svoje misli, prepoznati koje od njih nam čine dobro, a koje ne, a zatim nastojati sačuvati one dobre. Pozitivan stav je česta tema i možda se baš zbog toga može olako shvatiti i smatrati površnom, instant njuejdžovskom filozofijom. Ali setimo se da je i otac Tadej rekao: Kakve su ti misli, takav ti je život. Još je apostol Pavle u Poslanici Filibljanima rekao: „A dalje braćo moja, što je god istinito, što je god pošteno, što je god pravedno, što je god prečisto, što je god preljubazno, što je god slavno, i još ako ima koja dobrodjetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite“.
Promenom misli koja, istina, zahteva napor, prvo menjamo odnos prema sebi, a zatim odnos prema onome što nam se dešava, kao i prema ljudima oko nas. Prva tačka je da prihvatimo sebe, takve kakvi smo u sadašnjem trenutku. Nakon što utvrdimo pozicije na kojima smo sada, bilo bi dobro odrediti cilj i u kom pravcu želimo da idemo ne usmeravajući se na probleme koje usput možemo imati, već isključivo na sve dobro što nam sleduje onoga trenutka kad do cilja stignemo i na prednosti koje stičemo dok ka cilju idemo. Time što smo prihvatili sebe, oslobodićemo veliki deo energije koju smo ulagali u borbu protiv nečega što nam se kod sebe ne sviđa i usmeriti je ka onome što želimo. A kada jednom promena krene u tom pravcu, onda je i odnos sa drugim ljudima daleko kvalitetniji, jer ako smo prihvatili sebe takve kakvi smo, onda je mnogo lakše da i druge ljude da prihvatimo onakve kakvi oni jesu. Bez potrebe da ih menjamo, ili popravljamo. To je njihov posao, nije naš. Ali mnogo ćemo biti spremniji da prihvatimo njihove nedostatke na koje imaju potpuno pravo, baš kao i mi na svoje. A kada jednom promenimo odnos prema sebi i odnos prema drugima, tada će i okolnosti početi da se menjaju pa život doživljavamo na sasvim drugačiji način, ovog puta iz nekog drugog ugla, iz koga se sve bolje vidi.
Svako od nas ima svoj lični put. Neko na njemu ima više, neko manje prepreka. Prepreke ne treba da nas obeshrabre jer su one te koje nam omogućavaju snažan lični razvoj. Teško da će nas pokrenuti ono sa čime lako izlazimo na kraj. Promenom odnosa prema teškoćama i izazovima u životu nismo više žrtve stresnih situacija, već njima daleko lakše upravljamo i time znatno smanjujemo uticaj stresa koji je jedna od osnovnih pretnji zdravlju savremenog čoveka.
