Igra hormona
Kao što znamo, opšti stav je da gojazni ljudi treba da jedu manje, a vežbaju više. Ukoliko im to ne pođe za rukom (što je najčešće slučaj) smatra se da su za to sami odgovorni. Osim razloga navedenih u prethodnom postu, ogromnu ulogu ima i aktivnost hormona u organizmu.
Kada je 1994. otkriven hormon leptin koji se stvara u masnom tkivu, poznat i kao hormon „sitosti“ stekao se utisak da je na pomolu rešenje velikog problema zvanog gojaznost. Važnost leptina je jasna ako kažemo da zahvaljujući signalu koji on šalje, mozak (tačnije hipotalamus) prima informaciju da u masnim ćelijama ima dovoljno energije koja se može koristiti i da nema više potrebe za unosom hrane jer je postignut energetski balans. Ako iz bilo kog razloga hipotalamus ne primi ovu informaciju, telo će nastojati da taj balans postigne sve dok informacija o sitosti ne stigne – drugim rečima postojaće osećaj gladi, potreba da se unese još hrane kako bi se zalihe napunile, a energetski balans bio postignut.
Iz ovog se vidi da je od osnovnog značaja da li je mozak kadar da primi signale koje leptin šalje. Logično je da osnovni problem može da bude nedostatak leptina, ali do sada je u svetu otkriveno svega 14 osoba koje imaju ovaj poremećaj i kod njih je nadomeštanjem nedostajućeg leptina došlo do regulacije telesne mase.
Mnogo veći problem je onaj kada mozak ne vidi leptin, iako ga ima u obilju. To znači da postoji rezistencija na ovaj hormon, što se daleko teže rešava, a prisutno je kod velikog broja gojaznih ljudi. U tom slučaju, iako realno organizam nije u stanju gladovanja, mozak misli da jeste (jer ne prima signal), a kada je organizam u stanju gladovanja on nastoji da troši što manje energiije, pa otud gojazne osobe koje su rezistentne na leptin nemaju želju za kretanjem, jer telo energiju želi da sačuva. Sa druge strane, neprestano su gladni iz istih razloga – ne pojavljuje se signal sitosti, mozak je prevaren, pa stalno zahteva još hrane. Upravo ovaj mehanizam upućuje na činjenicu da gojaznost nije u domenu lične odgovornosti, već da je hormonski uslovljena.
Istraživanja koja su usledila pokazala su da je rezistencija na leptin u direktnoj vezi sa povećanom sekrecijom insulina. Naime, kada je nivo insulina kod određenog broja ispitanih uspešno smanjen, došlo do velike promene u ponašanju gojaznih. Počeli su manje da jedu i da se više kreću, samoinicijativno. Iako je ovo krajnje pojednostavljen prikaz, i premda su važni i neki drugi elementi, to je osnovni mehanizam koji pokazuje koliko smo pod uticajem hormonske aktivnosti, a da toga nismo svesni. Uzroka za to je više, ali jedna od najvažnijih karika u lancu od koje sve počinje jeste ishrana. Zvanične preporuke kažu da osnovu naše ishrane treba da čine ugljeni hidrati, a da masti treba redukovati. Od momenta kada se sa tim preporukama krenulo do današnjeg dana učešće masti u ishrani je zaista smanjeno, pa ipak je stanje po pitanju kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa, lipida u krvi, gojaznosti, hipertenzije sve gore i gore. Odgovor do koga se došlo, a koji je potkrepljen analizom ogromnog broja podataka jeste prekomerna konzumacija rafinisanih ugljenih hidrata, pre svega šećera. Šećer se obično definiše kao izvor „praznih“ kalorija i time, osim što je jasna pretnja vitkoj liniji deluje prilično nedužno. Međutim, ne samo da nije nedužan, već je sve više zagovornika da se svrsta u istu kategoriju kao alkohol i cigarete, jer je njegovo dejstvo – toksično. Ovo može da izgleda surovo, preterano, nemoguće. Ali, na žalost, tačno je. Ne samo što velikom brzinom podiže nivo glukoze u krvi inicirajući lučenje insulina, već svojim fruktoznim delom koji čini polovinu molekula šećera u velikoj meri ugrožava jetru. Ovo su činjenice do kojih se došlo u poslednjih 5-6 godina i trebaće još neko vreme da se zaista ozbiljno shvate. Do tada ostaje na svakom pojedincu da sam proceni da li nešto treba da preduzme po tom pitanju.
Literatura
Lustig R. Fat Chance: The bitter truth about sugar. London: Fourth Estate; 2013
