Priča o čoveku koji ima 105 godina i još uvek se aktivno bavi biciklizmom ne može da ostavi ravnodušnim nikog ko je na pragu poznih godina, pa ni one mlađe. Međutim, sve češće se čuju rečenice tipa: ma ne želim toliko da doživim, a razlog tome je da se starost doživljava obavezno kao vreme u kojem je zdravlje ozbiljno narušeno, a život postaje bolno iščekivanje kraja. Da li stvarno mora da bude tako? Da li možemo da doživimo starost koja je dostojanstvena i koja donosi neka svoja zadovoljstva karakteristična samo za ovo životno doba?

Dan Buettner je istraživao zašto u nekim delovima sveta ljudi doživljavaju duboku starost uz dobro zdravlje i ta mesta je nazvao “Plavim zonama”. Region na Sardiniji, zatim Ikaria u Grčkoj, deo Kostarike, u Loma Lindi (grad u Kaliforniji sa adventistima kao većinskim stanovništvom) i na Okinavi imaju najveći broj stogodišnjaka u odnosu na druge delove sveta. Ono što je zanimljivo u njegovom istraživanju jeste da je ishrana samo deo onoga što se tako često naziva “receptom dugovečnosti”. Evo devet zajedničkih tačaka za sve ove ljude sa raznih strana sveta:

1. Kreću se prirodno – njihov način života podrazumeva dosta kretanja, bez da mnogo razmišljaju o tome. Nema maratona, teretana, obrađuju svoje bašte, rade oko svojih kuća i obavljaju poslove koji podrazumevaju kretanje.
2. Imaju svrhu u životu – “Ikigai” kako kažu na Okinavi ili “plan de vida” kako to zovu Kostarikanci je razlog zbog koga ujutru ustaješ iz kreveta, ono što te pokreće u životu. Izračunato je da živeti svoju svrhu dodaje čitavih sedam godina života.
3. Znaju da “olade”– iako ni oni nisu pošteđeni stresa, imaju rutine kojim umanjuju njegove efekte. Grci će da dremnu, Japanci da se prisećaju svojih predaka, adventisti da se mole.
4. Pravilo 80% – ustaju od stola kada su 80% siti. Najmanji obroci su im popodne i predveče i nakon toga više ne jedu.
5. Ishrana je uglavnom biljnog porekla – jedu meso, ali samo kad su proslave, rođendani, ili svinjokolji (ovo poslednje se ne odnosi na adventiste, a inače je na ostalim područjima upravo svinjetima najzastupljenija od mesa). Sušeno meso koriste da zamirišu jelo. Ako bi se to prevelo u brojeve, tokom meseca jedu meso svega 5 puta. Temelj njihove ishrane čine pre svega leguminoze, zeleniš ili celovite žitarice.
6. Vino – ljudi u “Plavim zonama” alkohol piju umereno i-redovno (osim adventista). Štaviše, ljudi koji piju vino umereno žive duže od onih koji ga uopšte ne piju. Poenta je da kada piju, to bude jedna, do dve čaše vina dnevno, ali sa prijateljima i uz hranu. Dakle svaki dan po malo, a ne vikendom sve odjednom.
7. Pripadnost nekoj duhovnoj zajednici – 258 od intervjuisanih 263 stogodišnjaka pripada nekoj duhovnoj zajednici i u okviru te zajednice se sastaju bar četiri puta mesečno. Možda je u pitanju to što su ovi ljudi manje skloni rizičnom ponašanju, ili imaju dobro razvijen društveni život, ili su ritualizovali otpuštanje stresa, kako god, istraživanja su pokazala da pripadnost ovim zajednicama (bez obzira da li je u pitanju hrišćanstvo, judaizam, islam ili budizam) omogućava život koji je duži 4-14 godina nego kod ljudi koji nemaju ovu praksu.
8. Porodica na prvom mestu – ovo znači da su stariji članovi porodice ili u kući svoje dece, ili blizu njih. Život se provodi sa jednim parnerom, a u svoju decu ulažu ljubav i vreme koje provode sa njima.
9. Pravi ljudi u okruženju – najdugovečniji ljudi na svetu su okruženi ljudima koji ih podržavaju i koji imaju zdrave životne navike. Na Okinavi se formiraju „moai“, grupe od pet članova koji su posvećeni jedni drugima tokom čitavog života. Oni koji pripadaju tim grupama znaju da uvek mogu da računaju na finansijsku i emotivnu pomoć ljudi iz grupe. Sigurni su u to da bez obzira šta im se dešava, uvek će tu biti ljudi koji će im priskočiti u pomoć.

Sigurno je da važnu ulogu igra prirodno okruženje u kome žive, vazduh koji dišu i voda koju piju, ali očigledno je koliko veliku ulogu u dugovečnosti igra zajednica u kojoj se živi. Neka druga istraživanja su pokazala da ljudi koji su doživeli kvalitetnu poznu starost imaju još jednu zajedničku osobinu: druže se sa mladim ljudima. Ili ako su to njihovi vršnjaci, onda su to oni koji ne pričaju o bolestima, tegobama i problemima.

Dugovečnost uz picu

O tome koliko je zajednica važna govori primer Rozeta, sela u Pensilvaniji (USA) u koje se 1882. godine doselila grupa Italijana. To selo je bilo prilično izolovano zbog svoje udaljenosti i struktura stanovništva se nije dugo menjala. Ono čime je ovo selo privuklo pažnju početkom šezdesetih godina prošlog veka jeste izuzetno nizak stepen bolesti srca i krvnih sudova u poređenju sa ostatkom Amerike, čak i u poređenju sa susednim selom. Nisu imali ni jedan slučaj srčanog udara ispod 65 godina starosti, dok je to u ostatku zemlje bio uzrok smrtnosti broj jedan baš kod ljudi ovog doba. I ne samo to. Nije bilo samoubistava,  alkoholizma, zavisnosti od droge, sa vrlo malo kriminala. Nije bilo ljudi na socijalnoj pomoći. Ljudi su umirali od starosti.

Prvo na šta su posumnjali jeste način ishrane. Angažovali su 11 dijetetičara da vide šta oni to kuvaju i jedu, misleći kako verovatno koriste dosta maslinovog ulja i kako to može biti razlog. Međutim, stanovnicima Rozeta je maslinovo ulje bilo skupo i spremali su jela na masti, a redovno su jeli picu sa kobasicama, feferonima, salamom i jajima. Izračinali su da je 41% kalorija dolazilo iz masti. Zatim, nisu bili posebno fizički aktivni, a većina je pušila. Potpuni rebus. Posumnjalo se da je u pitanju dobra genetika, ali se ispostavilo da ljudi iz tog sela koji su otišli u druge delove Amerike nisu tako dobrog zdravlja. Ispitivali su vodu, zdravstvenu negu koju imaju, ispitali su sve što su mogli da dođu do odgovora šta je u pitanju. Ispostavilo se da je glavni razlog podrška čvrsto povezane zajednice koja je bila bolji pokazatelj zdravlja srca od nivoa holesterola ili upotrebe duvana. Da je ovo tačno pokazalo se nakon izvesnog vremena, kada su žitelji Rozeta, u nameri da svojoj deci omoguće bolji život nego što su ga sami živeli, poslali decu na školovanje u druge delove zemlje odakle su dolazili sa novim ljudima i idejama. Modernizacija i savremen način života, a sa time i otuđenost stigli su i do njih. Raspala su se višegeneracijska domaćinstva, svako je počeo da živi za sebe. I Rozeto se vrlo brzo nakon toga utopio u prosek, a njegovi stanovnici su bili podjednako podložni bolestima današnjice kao i ostatak žitelja Amerike.

Dr Volf, koji je proučavao ovu zajednicu dugi niz godina je zaključio da „izolovani pojedinac može lako da bude preplavljen izazovima svakodnevnog života, i ova vrsta preplavljenosti može da izazove stresne odgovore u telu. Pojedinac koji je okružen zajednicom koja mu pruža podršku, međutim, opušta se. Ova vrsta opuštanja se pretvara u pozitivne efekte na fiziologiju tela, što dovodi do prevencije bolesti, a ponekad i do njene remisije“.*

Sve nam ovo govori koliko je mnogo elemenata uključeno u dobro zdravlje, a da mi vrlo često nastojimo da te elemente uprostimo do maksimuma, pa da uperimo prst u ishranu ili neke životne navike koje proglašavamo obavezno lošim. A zaboravljamo da usamljenost može da truje više nego nepravilna ishrana. Da svet koji stvorimo u svojoj glavi, a koji je prepun teških, negativnh misli stvara više otrovnih hemikalija u našem telu nego što su to otrovi koje unesemo spolja.

I na kraju, nije teško proniknuti u sve te „tajne“ o kojima je ovde reč. Dovoljno je da se prisetimo kako su živeli naši stari i da vidimo šta od toga možemo da uključimo u svoju svakodnevicu. Da se okrenemo jedni drugima, a ne jedni od drugih. Da živimo život ispunjen zahvalnošću, a ne stalnim frustracijama i nezadovoljstvima. Da preispitamo prioritete. Ali stvarno da ih preispitamo i da ih ozbiljno ispomeramo. Život je mnogo više od onoga što nam je na tanjiru. Koliko ćemo od toga otkriti, a da nam je važno, zavisi samo od nas.

I kako to neko lepo reče: neizbežno je da starimo, ali da li ćemo biti starci – to je izbor.

Malo Grčke, čija Ikaria pripada “Plavim zonama” lepo će nam ilustrovati ovu priču.

* Dr Lisa Rankin: Um iznad medicine