Kada volja ostane bez snage

Malo šta obeshrabruje kao činjenica da između onoga što želimo da budemo i onoga što smo sada kao prepreka stoji isključivo naše sopstveno ponašanje.

Drugim rečima: znamo šta kod sebe treba da promenimo, želimo to da promenimo, a ne menjamo. Učili su nas da se snagom volje sve može i da ništa nije nemoguće. A onda kada upregnemo svu tu snagu, na sve pogone…. Usledi ono što smo najmanje očekivali. Neuspeh.

Ljudima koji su često na dijetama ovo je veoma poznato. Naoružate se dobrom voljom, krenete izjutra sa ekstremno visokom motivacijom već videći sebe u nekom dobrom parčetu odeće niskog konfekcijskog broja, a onda dan krene naopako. Prvo vam pobegne autobus, pa koleginica na poslu donese tortu jer joj je rođendan. Odolite torti, ali vas malo kasnije šef toliko iznervira pa zamalo da pitate koleginicu da li je nešto ostalo, jer bi se mnogo bolje osećali od torte nego od povrća koje ste poneli za ručak. Onda dok se vraćate kući pravite raspored poslova koji vas čekaju i odlažete ono što je manje bitno zarad onoga što se mora završiti toga dana. A kad se vratite kući sačeka vas opomena za struju koju morate da platite što pre. Znači opet morate da odlučite gde ćete da odsečete, da biste tu dodali. I na samom kraju dana, gladni, umorni i obeshrabreni otvarate frižider, prazneći njegov sadržaj bez imalo kontrole.

Ovo je jedna opšta priča i dešava se mnogima. A za to postoji opravdan razlog.

Jedna snaga volje, mnogo potrošača

Roy Baumeister, socijalni psiholog i istraživač koji se u svom radu bavi i snagom volje ovu pojavu objašnjava time da imamo jedan jedini rezervoar iz koga crpimo snagu volje za najrazličitije stvari u životu za koje nam je ona potrebna, tako da svaki zadatak koji zahteva samokontrolu troši ove ograničene zalihe bez obzira koliko te situacije nemaju veze jedna sa drugom.

A hrana je obično prvo mesto na kome se zapne kada oslabi volja. Profesionalne i porodične aktivnosti uglavnom imaju prioritet u odnosu na lično zdravlje, a i posledice nisu odmah uočljive. Jer ako šefu saspete u lice šta mislite o tome što vam je upravo rekao, posledice možete osetiti odmah. Ako ne smislite kako da platite račun za struju, ostaćete u mraku. Ali ako se propisno navečerate ništa se strašno neće desiti osim osećaja krivice koji vam je ionako dobro poznat i privremenog prekida dijete, a uvek može da se počne ispočetka.

Istraživanja na kojima je radio Baumeister pokazuju kako malo po malo ostajemo bez energije i raspolažemo sa sve manjom snagom volje kako se zadaci nižu tokom dana. U jednom od istraživanja učesnici su pozvani da dođu u laboratoriju sa obrazloženjem da se vrši ispitivanje u vezi sa pamćenjem senzacije ukusa i rečeno im je da ne jedu tri sata pre početka eksperimenta. Kada su ljudi došli, sačekao ih je opojni miris kolačića od čokolade koji su se upravo ispekli. Na stolu ispred njih su se nalazila dva tanjira. Na jednom su bili sveže pečeni mirisni kolačići, na drugom rotkvice. Jednoj grupi je rečeno da su njima namenjene samo rotkvice i da ne diraju slatkiše, drugi su dobili zadatak da probaju kolačiće, dok treći nisu imali nikakva ograničenja. A onda su jednog po jednog nasamo ostavljali u prostoriji po pet minuta, prikriveno prateći njihovo ponašanje. Posebno zanimljive bile su reakcije ljudi koji su mogli da uzmu samo rotkvice. Onako gladni, opijeni čokoladnim mirisom sveže ispečenih kolačića dugo bi ih i čežnjivo posmatrali, ili uzeli pa omirisali, pa vratili na tanjir, a onda nevoljno posegnuli za rotkvicama. Nisu varali, svi su na kraju uzeli rotkvice, ali je iskušenje bilo veliko, što je i bio cilj. Ljudi iz druge dve grupe su svoje zadatke obavili sa lakoćom. Nakon što su završili sa ovim testom, sačekao ih je sledeći zadatak koji je u osnovi bio nerešiv, a cilj je bio da se vidi koliko će trebati vremena svakom od njih pre nego što odustane od daljeg rešavanja. Ispostavilo se da su ljudi koji su morali da uzmu rotkvice mnogo brže odustajali od ostalih. Odupiranje iskušenju ljudima je oduzelo nešto, nešto što im više nije dostupno, a što bi im omogućilo da na sledećem zadatku istraju duže nego što jesu. Ponovljenje su razne verzije ovog istraživanja i rezultati su bili isti – ako su ljudi ispoljili samokontrolu na jednom zadatku, sledeći bi uradili lošije.

Osim za samokontrolu, snaga volje nam treba i za donošenje odluka. Što više odluka treba doneti, to je veća mogućnost da samokontrola oslabi što dovodi do zamora u donošenju odluka. Ovde će se prepoznati ljudi koji su često u situaciji da donose razne odluke: naiđe trenutak kada im je dosta i kada požele da neko drugi odluči umesto njih, makar to bilo nešto sasvim nebitno kao što je izbor filma koji će se pogledati ili odabir mesta na kom će se naći sa prijateljima. Kada zamor u odlučivanju uzme maha, donošenje odluka se ili odlaže ili izbegava, kompromisi se teže prave, biraju se gotova rešenja koja se podrazumevaju, reaguje impulsivnije. Izbori koji se pritom prave mogu biti mnogo lošiji.

Preuzimanje inicijative takođe koristi energiju iz istog izvora, pa ako je imamo više veća je verovatnoća da ćemo u nekoj situaciji reagovati aktivno, a ukoliko je imamo manje bićemo pasivniji.

Ne odupirati se, već zaobići

Tokom dana, snaga volje kojom raspolažemo varira. Ali isto tako varira i od osobe do osobe. Neko je ima više, neko manje. Pokazalo se da su ljudi koji imaju jaku samokontrolu uspešniji na poslu, u školi, imaju bolje veze. Oni su stabilniji, popularniji, srećniji, zdraviji, ređe upadaju u konflikte, imaju bolje odnose sa porodicom, manje su podložni stresu, izbegavaju nevolje, manje su skloni kriminalu, pa čak i žive duže. I dalo bi se zaključiti da su tako uspešni jer jaku snagu volje kojom raspolažu često koriste. Međutim, ispostavilo se sasvim suprotno. Ljudi koji su imali najviši nivo samokontrole najmanje su koristili snagu volje. Umesto toga, oni su se fokusirali na stvaranje automatskog ponašanja, tačnije navika, i na taj način drastično smanjili potrebu da se snaga volje uopšte koristi. I vrlo svesno izbegavali situacije koje ih mogu dovesti u iskušenje.

Prema ovom istraživaču, samokontrola radi kao mišić: zamara se tokom napora, nakon toga nastoji da sačuva preostalu energiju i vežbanjem postaje jača. I još nešto vrlo bitno: koristi glukozu kao gorivo. Brojnim studijama potvrđeno je da što je snaga volje više iscrpljivana, to je nivo šećera u krvi bio niži. A kad nam je nivo šećera u krvi nizak, onda smo – gladni. Pa je mnogo jasnije zbog čega je snaga volje kod osoba koje su neprestano na dijetama od slabe koristi čak i kod ljudi koji je u drugim oblastima života mnogo uspešnije koriste.

Dakle, strategiju treba menjati, a učiti od onih koji su uspešni. Snaga volje ima ogromnu moć, ali ne ako je koristimo suviše često, već samo onda kada je neophodno i kada ne raspolažemo drugim sredstvima. Jedan od najboljih načina da ne trošimo ograničene resurse jeste da se fokusiramo na postupno stvaranje novih navika, koje će vremenom promeniti ponašanje, a samim tim i rezultat. U sledećem postu bavićemo se upravo time: kako iskoristiti moć navike.

I da se vratimo na početak priče: znamo šta kod sebe treba da promenimo, želimo to da promenimo, hajde da menjamo!