Priča o ishrani je toliko prisutna tema da postaje donekle iritirajuća. Mnogi su već umorni od ove priča šta sme, a šta ne sme da se jede, dok je još uvek veliki broj onih koji istražuju. Nakon opsežnog razmišljanja na ovu temu, došla sam do zaključka da postoje dve jasno diferencirane grupe i jedna između njih koja nije potpuno oblikovana.
Prva grupa je najbrojnija i njoj pripadaju svi oni koji svoje navike u ishrani nisu promenili, niti imaju nameru. Za sada. Druga grupa je malobrojna i nju čine osobe koje su potaknute raznim motivima (najčešće zdravstvene prirode) promenile način ishrane i doživele takvu kvalitativnu promenu u životu da su to svoje opredeljenje po pitanju ishrane pretvorili u životnu filozofiju. Treću grupu čine oni koji su svesni da treba nešto promeniti, ali još uvek pokušavaju ne nalazeći uvek pravi način za to, pa su malo tamo, a malo ovamo.
U iskrenoj želji da svoja pozitivna iskustva prenesu svima oko sebe, ljudi iz druge grupe koriste razne načine da ih saopšte, što ljudi iz prve grupe često doživljavaju kao fanatizam, isključivost ili čak kao agresivnost. Pa tako, ako neko od njih kaže: nemojte jesti meso, ne pijte mleko, ostavite slatkiše, mnogi će zapravo čuti: ako nastaviš tako da se hraniš dobićeš srčani udar ili: dobićeš rak. Imajući to u vidu, jasno je da ovde nije ostvarena kvalitetna komunikacija i postavlja se pitanje zašto je tako.
Kolin Kempbel je u svojoj knjizi “Moć ishrane” (poznatoj i kao “Kinesko istraživanje”) naveo da se veruje kako “Amerikanci vole da čuju dobre stvari o svojim lošim navikama”. Izgleda da se to ne odnosi samo na Amerikance, već za ljude generalno. Jer sve dok se neko uporno pridržava principa za koje se smatra da su dobri, on nam dođe kao živi ukor za naše loše navike kojima ne možemo da se otrgnemo i onda sami sebi dođemo nekako loši, što nikako ne volimo. Mnogo nam je draže da čujemo kako to što radimo i nije tako strašno i da nas samo bezrazložno plaše.
Sećam se svog vegetarijanskog perioda kada sam na raznim skupovima koji su podrazumevali hranu bila u prilici da vidim kako mi ljudi zagledaju u tanjir. I to ne zbog toga što je bilo zanimljivo koje sam ne-mesne opcije odabrala, već zato što se tražio bar mali tračak nedoslednosti koji bi na strani posmatrača doveo do olakšanja jer se “ni ona ne pridržava onoga što priča”. Od tada do danas sam izgradila princip “uzdržane fleksibilnosti” koja negira bilo kakvu isključivost. To znači da mi se u tanjiru mogu naći “nezdrave” stvari ako sam gost kod nekoga ko se istinski potrudio da pripremi ukusnu hranu. Iskazati tim činom poštovanje i zahvalnost na trudu pruža daleko više zadovoljstva nego slepo pridržavanje uverenjima, jer povremeni izuzeci svakako ne mogu naneti neku veliku štetu.
Razlog zbog koga sam se upustila u ovu priču jeste što odlično razumem sve tri grupe, jer sam im svima pripadala u raznim fazama života. Potpuno mi je jasno koliko truda zahteva značajna promena načina ishrane ako uzmemo u obzir tempo života i uslove u kojima živimo. Osim toga, hrana ima i svoju socijalnu dimenziju i takve promene mogu da nas dovedu u situaciju da ne umemo dobro da balansiramo između onoga što smo sebi postavili za cilj i onoga što nam okruženje nameće. Sa druge strane, iz ličnog iskustva znam koliko zdravstvene koristi može doneti promena u načinu ishrane. Cilj mi je da napravim most između ove dve grupe, da se bolje razumeju, a svima koji su između da jasnije vide put kojim žele da idu kada je ishrana u pitanju. Kako su ljudi koji su potrebne promene uspešno napravili već odlično informisani, njima preostaje da nastave da slede svoje principe, uz uvažavanje ostalih koji misle drugačije. Isto tako, smatram da izbor onih koji se hrane drugačije od onoga na šta smo tradicionalno navikli treba prihvatiti kao potpuno lični izbor na koji imaju apsolutno pravo. Kao i u svim drugim oblastima života i ovde treba da iskažemo toleranciju i razumevanje, a da se međusobnom razmenom obogatimo koliko je moguće.