Potpisala sam sa sobom jedan sporazum, već odavno. Da nisam savršena i da je to sasvim ok. Mnogo sam srećna zbog toga, jer smatram da imam prilično zdrav odnos prema hrani i potpuno sam nesputana dogmama.

Kada sam prvi put nakon preseljenja u Emirate posetila Dubai, moj muž i ja smo se smestili u jedan restoran na Kriku, u starom delu grada, da uživamo u pogledu i doživljaju. Htela sam da probam njihovu „tursku“ kafu, pa sam je naručila iako je bilo popodne, a ja kafu popodne obično ne pijem. I pošto je bilo mnogo lepo, tu pored vode, uz topao vetrić i brodiće koji klize niz kanal, poželimo da zabeležimo taj trenutak. Kako smo imali foto aparat kod sebe, rešimo da snimimo „Hedonističke vesti“ koje su završile na jednoj od mojih fejsbuk stranica. Nakon što sam, uživljena u trenutak, u kratkom videu opisala tu divnu kafu sa kardamomom i sveže ceđeni sok od nara, upita mene moj muž, onako u šali:

–  A gde je tu nutricionista?

– Ućutkao ga hedonista! Kažem ja.

Nekim čudom, nutricionista i hedonista u meni žive u idealnom skladu. Kada razmislim kako je do toga došlo, vratim se u period od pre skoro dvadesetak godina, kad sam bila vegetarijanac. Iz tog perioda izvukla sam neke mnogo dobre pouke. Pre svega postalo mi je jasno da izražavanje pripadnosti određenoj grupi ili dijetetskom sistemu za sobom povlači određenu vrstu ponašanja koje treba da bude ispoštovano, a to je meni bilo užasno sputavajuće. Nakon što sam ponovo počela da jedem meso, odlučila sam da se ubuduće više ne izjašnjavam po tom pitanju. Uvidela sam da se potrebe organizma tokom godina menjaju i da ne znam da li će mi ono što jedem sada prijati i u budućnosti. I odlično je što sam tako odlučila, jer se osećam potpuno oslobođeno u svom izboru hrane koju volim i da spremam, i da jedem. Tako da se nutricionista i hedonista u meni jako lepo druže.

Ali, ima tu još nešto. To pitanje: a gde je tu nutricionista? Od mene se, baš zato što sam nutricionista, očekuje da imam neki savršen način ishrane kojim ću da dajem primer svima ostalima kako treba. Da svetlim u mraku i pokazujem put, sa sve oreolom iznad glave od zelenog lisnatog povrća. Da ono što prija meni preslikavam na sve ostale i tvrdim kako je to jedini pravi put.

E pa ništa od toga. Pre svega zato što smatram da savršen način ishrane ne postoji. Pa onda zbog toga što ja, kao ljudsko biće, imam pravo da budem nesavršena. Zato što ono što prija meni, ne mora da prija drugima. Zapravo, najvećom dragocenošću smatram to što sam za sve ove godine uspela da naučim šta je to što mi odgovara, a šta ne i toga se držim. Kada zgrešim, zgrešim svesno i bez griže savesti. Evo primera:

• Priča o soli se drastično promenila, pa je sve više zagovornika teorije da so nije štetna po zdravlje u količinama u kojim se ranije smatrala štetnom. Međutim, izbegavam slanu hranu jer mi zadržava tečnost u organizmu. Moram da vodim računa jer imam samo jedan bubreg i pazim na so. Koristim isključivo himalajsku. Niko me ne može uveriti kako slobodno mogu da solim svoju hranu.

• Masna hrana mi ne godi, koliko god zdrave masti da su u pitanju. Kad pojedem jelo sa dosta masti zamuti mi se u glavi i osećam se grozno.

• Obožavam presnu hranu i najviše mi prija kada jedem mnogo salata i redovno pijem smutije. Često uz salatu pojedem par zalogaja mesa ili sira. Samo par zalogaja, više od toga uglavnom ne mogu. Moja prijateljica me stalno zadirkuje da kad hoću da se najedem mesa, a ja kupim dva pileća krilca. Izuzetak je roštilj moga strica. On ima poseban značaj i van svih je kategorija. Tu sebi dajem slobodu da preteram.

• Znam da je šećer toksičan. A u toksikologiji još od Paracelzusa važi pravilo: doza čini otrov. To znači da ću sa zadovoljstvom s vremena na vreme da pojedem kolač i moj omiljeni marokanski čaj mi nije isti kad uz njega ne pojedem one kolačiće sa puterom koje posluže uz čaj. Uživaću u svakom zalogaju.

• Za kafu su prvo rekli da je loša, sad kažu da je dobra. Ništa ih nisam slušala, nego sam svoju jutarnju kafu uvek pila sa guštom. Neka se stavovi još nebrojeno puta promene, piću je dokle god mi ovako prija. Pošto reagujem na kofein, zadržim se na toj jednoj jutarnjoj, jer ako je pijem nakon podneva, narednu noć mogu da imam problem sa nesanicom. Međutim, kada se nađem u baš, baš dobrom društvu, nekada svesno odlučim da će mi daleko više prijati da popijem tu popodnevnu kafu sa merakom, nego što će mi smetati da te noći ne spavam baš najbolje. I onda se uopšte ne nerviram ako lošije spavam. Prosto mi je bilo lepo dok sam pila kafu.

• Ne ustežem se da pojedem džank hranu u nekim situacijama. Sećam se jednog takmičenja u streličarstvu na kome je moj muž učestvovao, a ja navijala. Negde na pola, pošto aktivnosti traju do popodne, obezbeđena je hrana za učesnike i njihove goste. Posluženo je ono što pod uobičajenim okolnostima teško da bih jela. Neki hamburgeri sa sve soft drinkom. Domaćini su bili toliko pažljivi i toliko su vodili računa da svi gosti dobiju svoje porcije, da sam hamburger sa zahvalnošću pojela. Osim toga, bila sam gladna. Na pamet mi nije padalo da glumim pravovernog nutricionistu. Uglavnom tako radim u sličnim situacijama.

• Kad promenim rutinu, a posebno kada odem kući u Srbiju, obavezno se ugojim bar dva kilograma. Ta naša divna, ukusna hrana. I nije me briga, skinem kilograme kad se vratim. Ako ih i ne skinem, i ako se tako osećam dobro, opet dobro.

• Ne vežbam. Meni one sprave u teretani liče na sprave za mučenje. Volim da šetam, to je moja idealna aktivnost koja mi najviše godi.

• Obožavam burek, budi mi divne emocije. Tvrdim da ima hrane kojoj je mesto u poeziji. Ako bih ga previše često jela, izgubio bi tu draž.

Ima još toga, sada ne mogu svega da se setim. Sve navedeno nije zapečaćeno za vek vekova. Podložno je promenama. Verovatno ću u budućnosti još mnogo toga da naučim i spoznam u vezi hrane. Zanimljiva je to avantura, uživam u njoj. I da, ovo je samo moja priča. Svako ima svoju, drugačiju.

I zbog svega što ovde napisah smatram da moja uloga nije u tome da svojim, niti tuđim  primerom pokazujem šta treba, a šta ne treba da se jede. Ja svoju ulogu vidim u tome da ljudima ukažem na koji način treba da prate sopstvenu navigaciju i da izaberu najbolju moguću hranu za sebe, a to može biti nešto sasvim drugo od onoga što sam ja izabrala za sebe i što meni prija. Hranu koja će ih hraniti, od koje će se osećati dobro, u kojoj će uživati, ne kojom će se kažnjavati. Znam da je ovo neuobičajen koncept, ali po meni, jedini pravi.  Kada jednom naučimo jezik svoga tela, kada naučimo da čitamo poruke koje nam telo šalje, hrana nam više neće predstavljati problem, niti će nas zbunjivati more oprečnih informacija koje se smenjuju bez prestanka. Imaćemo svoj jasan i određen pravac, izbor bez dilema i potpunu slobodu da s vremena na vreme „zgrešimo“ jer savršenstvo nije u ljudskoj prirodi. Tek tako neopterećeni, a svesni, imaćemo zdrav odnos prema onom što jedemo, jer nezdrav odnos prema hrani nekada je mnogo pogubniji od lošeg efekta same hrane.

A pravila o ishrani ostaće samo pravila sve dok ne damo sebi šansu da ih sami proverimo, provarimo, shvatimo i primenimo. I tek tada, to znanje koje dođe iznutra, do koga smo sami došli je pravo znanje koje nas izvodi na put zdravlja i mogućnosti da se u svom telu osećamo sjajno.