I glavnim putem može u ćorsokak

Da bismo o nečemu imali stav neophodno je da raspolažemo informacijama na osnovu kojih ćemo taj stav formirati. Kada je informacija previše i mi ne stižemo da ih obradimo, tada slušamo šta o tome kažu ljudi kojima verujemo. Tako je u svim oblastima, pa i u oblasti ishrane. Pitanje ostaje: kome verovati?

Prva misao koja se nametne jeste da je odgovor u nauci i saznanjima koja nam ona nudi. Nema sumnje da je ovo jedan od najvažnijih puteva do istine koju tražimo, ali da bismo znali šta nam to nauka poručuje, moramo da verujemo onima koji nam poruku o tome prenose. A nekako se podrazumeva da verujemo institucijama kojima je to posao. Imamo naučna istraživanja, akademske zajednice koje se ovim pitanjima bave, zatim ljude iz struke koji dalje primenjuju stečena znanja i prenose ih širokom krugu ljudi na razne načine.

Međutim, kada govorimo o ishrani, sve veći broj ljudi tim institucijama ne veruje i mnogo puta sam se uverila u to. Ukoliko čovek oboli, otići će kod lekara i dobiti terapiju, preporuke, savete (često površne kada je ishrana u pitanju). Ako je zdravlje ozbiljno ugroženo, mnogi će rešiti da naprave drastične promene, pa će se neko okrenuti makrobiotici, neko presnoj hrani, neko nečem trećem, a sve je to teren po kome pripadnici mejnstrima ne žele da hodaju. I tu dolazimo do drugog kraja skale onih kojima se veruje, a to su ljudi koji svedoče svojim ličnim iskustvima, entuzijazmom, željom da ono što su sami iskusili prenesu drugima i time im pomognu.

Nevolje iskrenih tragalaca

Ako bi entuzijasta rešio da se ozbiljno upusti u istraživanje neke oblasti i da zaroni u mnogobrojne naučne studije, teško da bi to mogao ako ne pripada nekoj od akademskih zajednica kako bi uopšte imao pristup mnogima od njih. Čak i u tom slučaju, morao bi da raspolaže određenim znanjima kako bi pravilno protumačio to što pročita. Osim toga, količina materijala je toliko obimna da bi trebalo izuzetno mnogo vremena za njegovu obradu. Pa čak pod pretpostavkom da su svi ovi uslovi ispunjeni postoje stvari koje su nepoznate. Ko finansira studiju? Čiji su tu interesi zastupljeni? Da rezultati nisu malo montirani? Sve je ovo previše za nekog ko bi samo želeo zdravo da se hrani, a u međuvremenu treba i da živi, radi, druži se, a ne da sve svoje vreme provede u beskonačnom šetanju kroz lavirinte informacija. Osim onih stvarno zagriženih i rešenih da stvari sami izvedu na čistac, ostalima preostaje da izaberu kome će verovati u mnogobrojnim tumačenjima dostupnih podataka. Naravno da ćemo verovati onome za koga smatramo da je stručan i da govori istinu, ali gle čuda, istina ima više. Ona jedna zvanična i mnoštvo nezvaničnih i nepriznatih, s tim da je na ovoj vagi tas koji stoji nasuprot zvanično priznatoj istini – sve teži.

Moćna mašina mejnstrima

Verujem da ima više razloga za to, ali jedan od važnijih je svakako taj da je vrlo očigledno do koje mere ono što nam stručnjaci za ishranu koji pripadaju mejnstrimu poručuju – ne funkcioniše. Klasična mantra „jedite manje, vežbajte više“ ako ćemo o gojaznosti nije dala očekivane rezultate, ali se podjednakim tempom i nesmanjenim žarom uporno ponavlja. Jednim delom to je razumljivo, jer je sistem ogroman, a u ogromnim sistemima do promena dolazi sporo.

Međutim, šta se dešava sa pojedincima koji promene zagovaraju i ukazuju na nedostatke onoga za šta se smatra da je sveto slovo? Pa mislim da im nije lako biti u koži. Kardiolog Dwight Lundell je prvi primer koji mi pada na pamet. Javno je istupio protiv teorije da su zasićene masti krive za kardiovaskularne bolesti navodeći da ne postoje naučni dokazi za to. (Prevod teksta možete pogledati na blogu Istine i laži o hrani ). Izreći takvu jeres pred oltarom zvanične medicine je prekršaj koji teško može ostati nekažnjen. Zato sam krenula malo da istražujem o dr Lundellu pitajući se šta su posledice ovog njegovog istupanja, ili da li je ono možda posledica nečega. Pročitala sam ovo i ovo i prestala dalje da tražim. Nisam se iznenadila. Pa naravno da je diskreditovan, a njegova stručnost dovedena u pitanje. Ovakvih primera je mnogo i odnose se na ljude koji nastoje da ukažu na zablude važeće dogme sa kojima se svakodnevno susreću, a nisu u stanju da pred njima i dalje žmure. I dok na jednoj strani nalazite informaciju da je dr Lundell u jednom trenutku odlučio da promeni tok karijere jer želi svoju poruku da prenese putem knjiga i predavanja, na drugoj strani nalazite podatak da mu je zapravo oduzeta licenca za rad. Šta je od navedenih optužbi istina mi možemo samo da nagađamo (s tim da je crv sumnje ipak ubačen hteli mi to ili ne), ali je činjenica da oni koji misle drugačije i hoće nešto da promene mogu doći u situaciju da im se zbog toga život okrene naglavačke, uz oštru osudu od strane kolega i struke, pa često i javnosti. I zato mnogi ćute, iako se ne slažu sa većinom.

Sledeća stvar koja može da nas zbuni jeste borba autoriteta i sukob različitih mišljenja što nekad rezultira optužbama. Pisala sam već o radu dr Roberta Lustiga i uprkos tome što se stiče snažan utisak da je svaka njegova reč pokrivena argumentima, ne misle svi tako. Mark Kern, profesor sa univerziteta u San Dijegu tvrdi kako je dr Lustig u knjizi „Fat chance“ važne činjenice pogrešno interpretirao i kod čitalaca izazvao utisak da su naučno zasnovane. Zatim je na 11 strana iznosio sve ono sa čim se on ne slaže. Dakle, ko je ovde u pravu?

A možda prvo da pitamo sebe

Cilj ovog teksta nije da zbuni čitaoca. Cilj je da navede na razmišljanje kako ne treba prihvatati servirane informacije zdravo za gotovo samo zato što su „naučno dokazane“ i zato što iza tih stavova stoji većina koja se pita. Pogledajmo kako pada senka na ono što rade opinion mejkeri u farmaceutskoj industriji, pa ne vidim razloga zašto bi sa prehrambenom bilo drugačije. Tamo gde se vodi bitka za profit, prava istina malo koga interesuje. Nauka jeste važna i pruža nam mnogo dragocenih odgovora. Ne može se poreći da među naučnicima ima iskrenih tragalaca odanih do srži samoj nauci i potrazi za pravim odgovorima. Samo problem je u tome što interpretatora ima mnogo i poruka koja stigne do krajnjeg konzumenta može da ne liči ni malo na onu koja je poslata. Ono što se kaže i ono što se čuje uopšte ne mora da bude ista stvar.

Dobar primer za to dao je dr David Katz sa Jejl univerziteta komentarišući da li je opravdana tolika povika na istraživanje i rad Ancela Keysa. Činjenica jeste da je on upućivao na „razumnu niskomasnu ishranu“ ali ni u jednoj od svojih publikacija nije spomenuo niskomasni majonez. I bez namere da sada ulazimo u to da li je Keys dao prave podatke u svojoj studiji i koliko je zemalja zapravo bilo obuhvaćeno njome,  poruka koju je on poslao ostavila je taman dovoljno prostora da se rodi niskomasna industrija sa mnoštvom visoko prerađenih, skrobnih, slatkih i slanih niskomasnih proizvoda pogubnih za zdravlje ljudi. Isto tako, govoreći o toksičnom dejstvu fruktoze u hrani, dr Lustig ni jednog trenutka nije rekao: jedite više mafina sa veštačkim zaslađivačima. A upravo je to ono što proizvođači mafina čuju. I najbolja nauka i najkorisnije preporuke mogu biti izvrnute i pogrešno protumačene u nameri da se od toga napravi dobar posao.

Zbog toga, uz dužno poštovanje svima koji su odani svojoj struci i nauci, treba zadržati kritički stav i misliti svojom glavom. Nismo svi stručnjaci, ali svi jedemo i svi imamo bar neko mišljenje o tome kako bi kvalitetna i zdrava ishrana trebalo da izgleda. Od toga valja krenuti, a onda informacije koje stižu, zvanične ili nezvanične, priznate ili nepriznate, filtrirati i porediti sa onim što smo iskusili sami. To jeste posao, ali isto je i put ka nalaženju pravih odgovora, a odgovora ima onoliko koliko ima nas.