Nije važna samo hrana: važni smo i mi koji je jedemo

Dve najzastupljenije opcije u svetu ishrane, mimo one zvanične koja se preporučuje (a za koju trenutno i nismo sigurni kakva je, jer nove preporuke očekujemo na jesen, a po svoj prilici će se u nekim suštinsim delovima razlikovati od prethodnih) jesu veganska sa varijacijama i paleo sa svojim varijantama. Dr Mark Hyman, direktor Kliničkog centra za funkcionalnu medicinu u Klivlendu, napravio je nov pristup celoj priči, pa je objedinio zajedničke karakteristike ova dva prilično različita načina ishrane i spojio u jedan, zvani pegan.

Bez da ulazim u karakteristike sa pregledom namirnica – biće toga već po medijima, rekla bih da je dobra strana ovog pristupa u tome što je obuhvaćena šira parspektiva iz koje se bolje vidi. Dobro je to što je fokus na onome što su zajednički elementi dva dijetetska sistema, a ne na razlikama kako  je najčešće slučaj. Dobro je što se stavlja akcenat na prirodne, kvalitetne namirnice. Ali nije dobro što će tako lansirana opet ličiti na pokušaj da se jedan način ishrane skroji po meri svih ljudi i u vidu novog hita preplaviti medije.

Konstantna je samo promena

Svaki čovek tokom svog života ima različite potrebe za različitim vrstama hrane u različitim periodima. To što je neko u jednom trenutku zakleti vegan, a onda nakon izvesnog broja godina odani paleo, nije slučajno. Ta osoba je prepoznala potrebe svog organizma u određenim periodima svog života i sledi ih. I sve je dobro do trenutka kada ta osoba, u jednoj od faza, ne pokuša da ubedi i ostatak sveta kako je to jedini pravi način ishrane za ceo život, za sve ljude, u svim periodima njihovih života.

Ljudski organizam je jedan dinamičan sistem koji je u neprestanoj promeni i ta promena ne prestaje da se odigrava onda kada odrastemo. Setite se kada promenite mesto boravka, preselite se ili samo odete na putovanje kako vam organizam traži drugačiju hranu. Promenom posla organizam može da traži drugačiji način ishrane, jer nije isto ako sedite u kancelariji po ceo dan, pa pređete na mesto gde ste stalno u pokretu. Ne jede vam se ista hrana leti i zimi, niti imate iste potrebe u dvadesetim, tridesetim, četrdesetm ili pedestim godinama. Zdravstveno stanje itekako diktira potrebe za hranom. Osim toga, naše ćelije se neprestano obnavljaju, pa je kao i kod svega ostalog u prirodi u toku proces naizmenične izgradnje, održavanja, razgradnje i čišćenja. Tako će nam organizam kada se naše ćelije aktivno obnavaljaju tražiti više proteina, jer su neophodni za izgradnju, a onda opet, kada smo u fazi čišćenja, više žudeti za svežim povrćem i voćem.

Ljudi koji imaju visoko razvijenu svest o ishrani i njenom značaju često su u potrazi za jednim jedinim savršenim načinom ishrane i razočaraju se kad ne mogu da ga prepoznaju u džungli informacija. Još se više razočaraju ako misle da su taj savršen način ishrane prepoznali, ali nisu u stanju da ga se pridržavaju pa osećaju krivicu zato što je tako. A u stvari uopšte nema razloga za to. Sasvim je prirodno da nam organizam traži različitu hranu u različito vreme i ono što je najviše od pomoći u takvim situacijama jeste svest da je u pitanju proces,  da je promena neprestano u toku i da je ta različita potreba za hranom sasvim u redu. Ovde ne govorim o zavisničkom odnosu prema nekim vrstama hrane, već o tome da ako ljudi veruju da treba da se hrane na jedan način, a uporno im organizam traži nešto što je van njihovog sistema verovanja, onda iz tog konflikta treba izaći na taj način što će se prihvatiti činjenica da je u pitanju jedan dinamičan proces sa kojim treba da budemo u skladu, a ne da se borimo protiv njega.

 

Ne postoje dobra i loša hrana

Još jedno ozbiljno mesto saplitanja jeste pojava da se hrani pripišu moralne osobine, pa je proglašavamo ili dobrom, ili lošom. Hrana sama po sebi ne može da bude ni dobra, ni loša. Možemo jedino da računamo na pozitivne ili negativne efekte koje određena vrsta hrane ima na organizam. Ali onog trenutka kada hranu etiketiramo kao dobru ili lošu, tada automatski menjamo i svoj odnos prema njoj. Setimo se samo trenutka kada je Eva ubrala jabuku: onda kada joj je rečeno da je ne dira. U ljudskoj je prirodi je da je privlačno ono što je zabranjeno. Kada se napravi lista zabranjenih namirnica, neke od njih tek tada postaju neodoljivo privlačne. Osim toga, stalno nam drugi daju informacije o tome šta je dobro za nas, a šta ne. Umesto toga, mogli bismo da saslušamo sopstveni organizam i sami se uverimo šta nam godi, a šta ne. Pogledajmo divlje životinje, one tačno znaju šta je prava hrana za njih. Niko im ne piše preporuke koje se menjaju na svakih 5 godina. Zar je moguće da mi nemamo tu sposobnost? Zar zaista neko drugi zna šta je najbolje za moj organizam? Ne verujem.

I mi smo deo priče

Videćemo kakva će biti budućnost pegan ishrane. Zaista je dobro to što je počela da se sagledava jedna šira slika, ali ta slika još uvek nije dovoljno široka jer je bez prestanka u fokusu samo hrana, bez onoga ko je jede i ko je jedna ogromna promenljiva u ovoj jednačini. A ono što čini ljudsku ishranu kompletnom jeste interakcija između hrane koja je uneta u organizam i osobe koja je jede. Mi tu drugu stranu neprestano previđamo, kao da ne postoji. Ne radi se samo o tome šta će hrana da uradi nama, već i šta ćemo mi da uradimo toj hrani kada se nađe u našem organizmu. A šta će to biti, u velikoj meri zavisi od naše biološke specifičnosti sa svim elementima koji uključuju varenje i asimilaciju hrane, pa do samog pristupa hrani, kako je doživljavamo i šta je to što sa sobom donosimo za sto. Kada jednom postanemo svesni te međuzavisnosti i činjenice da je normalno da nam u različitim periodima života prija različita hrana, tada će moći da se vidi i prava slika onoga što ishrana zaista jeste: divna mogućnost da se naše telo nahrani kako bi bilo zdravo, vitalno i krepko, a ne skup pravila koja će nam pomoći da umaknemo bolesti.