Oslobođeni brige

Da li ćemo previše brinuti u velikoj meri zavisi od toga na koji način koristimo imaginaciju, a imaginaciju pokrećemo svojim mislima. Primer kako naše telo odgovara na određenu vrstu misli dao je dr Rossman opisujući pacijenta koji je dolazio na biofidbek terapiju zbog fobije od vožnje preko mostova. Za nevolju, čovek živi u San Francisku što mu dodatno otežava situaciju. Kada je došao kod terapeuta bio je u potpuno opuštenom i mirnom stanju, što su aparati zabeležili. Zatim mu je terapeut sugerisao da zamisli kako prilazi Golden gejt mostu. U momentu je njegovo telo odreagovalo. Disanje je ubrzano, temperatura tela je počela da se menja, mišići su postali izuzetno napeti. Čovek je u trenutku reagovao svojim najstarijim delom mozga, na način kojim telo reaguje kada treba da se brani život. I sve se ovo odigralo samo zato što je u svojoj glavi zamislio ono čega se jako plaši. Posmatrajući ovaj primer, jasno je koliko smo sami izloženi sličnim reakcijama tela kada se misli otmu kontroli.

Ali kako manje brinuti?

Svi već znamo da je na samom početku potrebno napraviti jasnu granicu između onoga što možemo da promenimo i onoga što ne možemo. I uvek ostane nešto između ove dve kategorije sa čime nismo sasvim načisto kojoj od njih pripada. Poznate mudre reči molitve spokoja kažu: Boze, daj mi spokoja da prihvatim stvari koje ne mogu promeniti, hrabrosti da promenim stvari koje mogu i mudrosti da znam razliku. I ovo bi trebala da bude osnova od koje se kreće. Za početak, dr Rossman preporučuje da se sve brige zapišu i razvrstaju u ove tri kolone. Iako ljudi uglavnom imaju otpor prema zapisivanju, pravdajući se da sve to mogu da urade i u svojoj glavi, već samo zapisivanje može da bude od velike pomoći. Kad smo to završili, prvo da vidimo šta sa onim što ne možemo da menjamo. U ovoj situaciji sasvim će drugačije postupiti vernici, bez obzira da li pripadaju određenom verskom sistemu ili ne i ljudi koji prihvataju isključivo argumentovana objašnjenja zasnovana na nauci, logici ili bilo čemu što će omogućiti dokaz ili potvrdu.

Verujući ljudi imaju beskrajno poverenje u božje vođstvo jer znaju da sve ima svoj razlog koji nam možda u ovom trenutku nema smisla i ne deluje logično, ali su svesni do koje mere je naš vidik ograničen i kako ne vidimo sada ono što će postati očigledno posle. Njihovo sredstvo je molitva. Međutim, ovo nije način za ljude kojima je vera strana. Postoji nešto što se ipak može uraditi, a to je obrtanje situacije u svojoj glavi i zamišljanje najboljeg mogućeg ishoda. Ne zato što mislimo da nešto možemo promeniti, već zbog toga što smo odlučili da ćemo svoju energiju usmeriti na dobar ishod i da se toga držimo. Pa i da ne ispadne tako, dali smo sve od sebe, a samim tim što smo bili okrenuti potencijalno dobrom ishodu, maknućemo se iz zone koja dovodi do stresa. Na kraju krajeva, pomislimo samo koliko smo puta brinuli zbog nečega što se na kraju pokazalo potpuno besmislenim razlogom za brigu.

Mogu da promenim, ne menjam

Kada su u pitanju stvari koje možemo da promenimo, dešava se da ljudi ništa ne preduzimaju jer misle da nemaju dovoljno hrabrosti, samopouzdanja, kreativnosti, asertivnosti ili nečeg drugog što vodi do rešenja problema. U ovoj situaciji se možemo prisetiti kada smo u prošlosti bili u sličnoj situaciji i uspešno se izborili sa njom. Ta sećanja treba da budu što jasnija, sa maksimalno angažovanim čulima. Da proživimo ponovo u svojim mislima tu pobedu koju smo odneli i za koju smo u tom trenutku imali sve potrebne osobine. Pa ako smo mogli onda, možemo i sada. Ukoliko nemamo proživljeno takvo iskustvo, možemo ga stvoriti u svojoj imaginaciji i videti sebe sa svim tim osobinama koje su nam neophodne. Čovek koji ima fobiju od vožnje preko mostova prvo će pokušati da je savlada u svojim mislima. Onog trenutka kada njegovo telo ne bude više onako naglo reagovalo i na samu pomisao o približavanju mostu i kad kroz tu sliku u svojoj glavi prođe bezbedno, tada će mnogo verovatnije isto to da uradi i u stvarnosti. Prema tome, pogledajmo sebe u nekom drugom svetlu i dajmo sebi šansu da pokrenemo uspavane potencijale i osobine za koje smo mislili da nemamo, a one čuče tu negde, prikrivene.

U situacijama kod kojih nismo sigurni da li nešto možemo da učinimo ili ne, najbolje je da potražimo savet nekog ko je mudar i u koga imamo poverenja. Ako nemamo nikog sa tim osobinama, onda možemo da zamislimo takvu osobu. Ta osoba treba obavezno da ima dve osobine: da je ispunjena ljubavlju i da je mudra. Onda u mislima možemo doći na jedno mirno i tiho mesto na kome se osećamo lepo i bezbedno i da zamišljamo razgovor i odgovore koje dobijamo. Iako ovo može da deluje pomalo mistično, kao da se odgovor dobija od nekog drugog (i neko će možda zaista poverovati u to) sasvim je logično objašnjenje da se na taj način pristupa onom delu našeg bića u kome se nalazi odgovor, ali koji nismo u stanju da vidimo jer smo blokirani brigama. Setimo se samo kada se nađemo u nekoj situaciji u kojoj smo ispunjeni brigom i strahom do koje mere nismo u stanju da donosimo zrele i kvalitetne odluke. U tom slučaju ćemo se rado obratiti nekom prijatelju za pomoć, nekom ko će hladne glave razmisliliti i naći pravi odgovor. Mi u tom trenutku naprosto nemamo pristup tim svojim resursima koji bi nam omogućili zdravorazumsko razmišljanje. Osim toga, neprestano razmišljajući stalno se vrtimo istim putem u krug dok se kreativnost koja bi nas dovela do rešenja nalazi na sasvim drugom mestu, koje mi opterećeni brigom, ne vidimo. I upravo opuštanje, razmišljanje o odlasku na neko mirno, tiho, bezbedno mesto i zamišljanje opuštnog razgovora sa nekim mudrim može da napravi tu promenu u potrazi za rešenjima. Jer u tim trenucima odigrava se suprotan proces u odnosu na onaj tokom koga se generiše stres. Kada zamišljamo neki divan pejzaž u kome se osećamo bezbedno i ako maksimalno uključimo sva čula, opet će naš mozak funkcionisati po istom principu, samo u suprotnom pravcu. Zahvaljujući neokorteksu prizvaćemo prijatne misli i lepe slike. Ono što je dokazano jeste da se prilikom zamišljanja i angažovanja čula u mislima pale ista ona mesta u mozgu kao da stvarno gledamo, čujemo, mirišemo, probamo ili dodirujemo. Prema tome, sve te prijatne senzacije će biti prosleđene našem emocionalnom delu mozga i osećaćemo se lepo. Reptilski mozak prima poruku da je sve u redu. I umesto hormona stresa, bićemo preplavljeni hormonima i neurotransmiterima zahvaljujući kojima ćemo se osećati spokojno i opušteno.  A to možemo postići upravo stvaranjem lepih slika, uključujući maksimalno čula. Tada je put do rešenja mnogo bliži. I u tome leži moć vizuelizacije.

Snagu dajemo onome na šta usmerimo fokus

Na prvi pogled sva ta priča o vizuelizaciji i pozitivnom razmišljanju može da deluje malo preterano, čak iritirajuće. Ali ona ima svoje opravdanje jer zaista utiče na naše fiziološke procese. Naprosto um i telo imaju svoj način na koji funkcionišu u sprezi, pa toga treba da budemo svesni i da tu vezu mudro koristimo. Odličan je primer skijaša koji se sprema da se spusti niz vrlo strmu padinu. Dok stoji na vrhu i posmatra stazu kojom će se spuštati, vrlo pažljivo osmotri sva ona mesta koja želi da izbegne, svako drvce ili stenu. Međutim, kad se jednom otisne sa vrha, tada mu je pogled usmeren isključivo na stazu kojom želi da ide. Jer ako bi ga skrenuo na drvo ili stenu, tada bi sigurno udario u njih. Dakle, drži se samo puta kojim želi da ide i u toj situaciji um i telo savršeno funkcionišu zajedno omogućavajući skijašu da se bezbedno spusti.  Zašto bismo fokus držali na stvarima za koje ne želimo da se dese?

Najveća prednost koju dobijamo time što telo dovedemo u opušteno stanje jeste da tada napredujemo u svakom smislu. Pokreću se mehanizmi  koji vrše popravke u našem telu tamo gde je potrebno. Potencijali za izlečenje koje svako od nas ima (ovo zaslužuje posebnu temu) bivaju aktivirani. Dobijamo nove ideje, kreativniji smo, sve oko nas izgleda potpuno drugačije i što je jako važno – izgleda mnogo bolje. Više volimo sebe i svoj život.

To, naravno, ne znači da više nikada nećemo brinuti. Bilo bi nerealno očekivati tako nešto. Ali ćemo u svakoj novoj situaciji kada zapreti nova briga znati kako da se postavimo. Prvo da je smestimo tamo gde treba, a onda da se sa njom pozabavimo tako da joj onemogućimo da upravlja našim umom. U tom slučaju,  ako se dovoljno potrudimo, ne samo da ćemo brže dolaziti do rešenja, već ćemo uspeti da primetimo divan dan napolju, i prijaće nam dečji žagor i muzika koja dolazi iz obližnjeg kafea. I život neće prolaziti pored nas dok smo mi zaokupljeni drugim stvarima, kako je to lepo formulisao Antoni de Melo.

 Predavanje dr Rossmana možete pogledati ovde.