Između zabluda i dilema

Malo je stvari koje mogu da izazovu takvu nelagodnost kao što je suočenje sa nekom ličnom zabludom koja je opstajala godinama, a da toga nismo bili svesni. Neko je rekao: kada pošten čovek shvati da je u zabludi ili će prestati da bude u zabludi, ili će prestati da bude pošten. Bez namere da se ulazi u razne interpretacije poštenja, ovde će se razmatrati ono elementarno – poštenje prema sebi koje ozbiljno može biti poljuljano ako nismo spremni da zabludu priznamo. Prvo sebi, naravno, a onda i drugima ako za tim postoji potreba.

Koliko to nije lako, shvatila sam iz ličnog primera. U svojim počecima kada sam tek uplovljavala u svet ishrane bila sam uverena da je najbolji put put vegetarijanske ishrane, a kao najbolju moguću opciju do koje čovek može doseći smatrala sam presnu hranu. Sa tim stavom sam krenula pre skoro dve decenije smatrajući da je potrebno vreme da i sama dođem do te tačke. Iako sam imala kratak dvogodišnji vegetarijanski period, nekako mi nije polazilo za rukom da taj cilj dostignem. Ali zato sam, najčešće u apoteci pomno slušala iskustva drugih ljudi, satima čitala iskustva po forumima sve jače ubeđujući sebe da je to pravi put. Stoga je sticanje zvaničnog obrazovanja bilo propraćeno sumnjom da ću tamo dobiti baš ono što tražim, ali to me ipak nije omelo u nameri da ga steknem. Međutim, kada sam radila svoj diplomski rad, dogodilo se nešto neočekivano. Tema rada bila je: “Specifičnosti i karakteristike ishrane zasnovane na religioznim uverenjima“. Ovu temu sam izabrala jer mi je duhovnost oduvek bliska, a ishrana je uvek imala važno mesto u raznim religijama. Stoga sam odlučila da anketiram tri velike grupe, pripadnike Pravoslavne i Adventističke crkve u Beogradu, te pripadnike Islama u Novom Pazaru i da uočim da li postoji veza između načina na koji se hrane i njihovog zdravlja. Svaka od ove tri grupe ima svoje specifičnosti: pravoslavni vernici post, adventisti su poznati po tome da vode računa o ishrani i načinu života – ne jedu svinjetinu, mnogi među njima (smatra se oko 50%) su vegetarijanci. Pripadnici islamske veroispovesti imaju jasno određene propise koji se odnose na hranu i piće i Ramazanski post. Napravila sam upitnike koji su uz pomoć mojih prijatelja bili distribuirani i ispunjeni, a rezultati su bili iznenađujući. Naime, očekivala sam da će adventisti biti najzdraviji, međutim ispostavilo se da je najzdravija bila populacija koja je anketu popunjavala u Novom Pazaru, među pripadnicima Islama, pri čemu je ta grupa imala ubedljivo najveće učešće mesa u svakodnevnoj ishrani u odnosu na ostale dve grupe . Uz ogradu da ovde ima i nekih drugih važnih faktora koji učestvuju osim ishrane, a samo istraživanje je urađeno u skladu sa mogućnostima koje su mi bile na raspolaganju, ipak je ostala činjenica da su najzdraviji ljudi bili tamo gde se jede najviše mesa, a to se nikako nije uklapalo u moj sistem verovanja. Tu su polako stvari počele da se mute i sve mi je manje bilo jasno o čemu se zapravo radi.

Ali kako to već biva u životu, zora stiže posle najtamnijeg mraka. Kada se pojavi argument koji je u suprotnosti ili neslaganju sa onim u šta se veruje, tada je vreme da se verovanje preispita. Um je zaista poput padobrana – funkcioniše samo kad je otvoren. Tako sam krenula da istražujem i mogućnost da postoje i drugi načini ishrane koji su isto tako dobri. A onda je polako sve počelo da se bistri, kao mlado vino kada dobro odleži. Ne postoji način ishrane koji će svima odgovarati. I zato će neko da reši svoje zdravstvene probleme sa presnom hranom ili makrobiotikom, a neko se osećati sjajno na LCHF. Dalje istraživanje odvelo me do knjiga koje su pisali ljudi čiji glas teško može da se čuje od buke postojeće dogme. I ispostavilo se da su za današnje katastrofalno stanje sa bolestima koje su vezi sa ishranom, pre svega gojaznosti i metaboličkog sindroma u velikoj meri odgovorni ugljeni hidrati kojih ima previše u ishrani (shodno preporukama), a da su masti, posebno zasićene, nepravedno optužene.

U zaključku to bi značilo:

– Potpuno je besmisleno preporučivati jedan način ishrane kao jedini dobar.

– Činjenica je da je u ishrani savremenog čoveka previše prerađene hrane, a posebno  prerađenih žitarica. Osim toga i one koje nisu prerađene, a masovno se proizvode, daleko su od onih autohtonih sorti koje su se nekada koristile. U zbiru, sve one su pune skroba, a skrob vrlo brzo završi kao glukoza u krvi što inicira proizvodnju insulina. A sve dok je nivo insulina u krvi visok, onemogućen je proces razgradnje masti što je od elementarnog značaja za sve one koji uporno pokušavaju da skinu kilograme, ali ne znaju zašto im to ne polazi za rukom, što je samo jedan od problema.

– Treba jesti što prirodniju hranu o kom god načinu ishrane da se radi. Svaki proizvodni proces tokom prerade hrane menja strukturu namirnice, pri čemu se koristi sila raznih dodataka kako bi proizvod imao što duži rok trajanja na polici. To je težak posao za naš organizam koji treba da se nosi sa nečim što je daleko od onog što on prepoznaje kao prirodnu hranu.

 I vrlo važna stvar: svako treba da preuzme odgovornost za svoje zdravlje i sam dođe do toga koji način ishrane mu najviše odgovara. To je ona hrana posle koje se osećamo dobro, puni energije, jasnih misli, a ne ona koja nas uspavljuje, izaziva nadutost, osećaj težine i još mnoštvo simptoma koje tokom godina i prestanemo da zapažamo jer smo već toliko navikli na njihovo prisustvo. Posao nije lak, ali je moguć za sve one kojima je stalo do toga da učine nešto dobro za sebe. A prva stepenica od koje treba krenuti jeste naučiti osluškivati šta nam to naš organizam govori. Ovo je važno ne samo kada govorimo o ishrani, već i o zdravlju uopšte. Zdravlje ćemo mnogo bolje sačuvati ako na vreme naučimo da prepoznajemo signale koje nam telo šalje.